Пешачили близу сто километара зарад излечења девојчице
Нажалост, нема много људи који су спремни да се жртвују зарад нечијег добра, без обзира на то колико имају.
На срећу, увек постоје оних који, насупрот томе, немају превише, али поседују огромно срце и величанствену душу из које црпе племениту енергију, безусловно се налазећи онима којима је то спас.
У такве алтруисте сасвим сигурно спадају и чланови панчевачког удружења „Огњиште”. Они превасходно помажу деци без основних средстава за живот, а однедавно настоје и да увећају шансе за лечење оболелих малишана.
То раде на разне начине, па и тако што, с циљем скретања пажње на проблеме најмлађих, организују ходочасничка путешествија, када, не штедећи себе, пешке преваљују и по стотинак километара у цугу.
Удружење добрих људи „Огњиште” званично постоји нешто више од годину дана и за то време много пута се истакло племенитим подухватима.
Међутим, значајније је то што људи који га чине већ дуго помажу онима којима је то преко потребно, првенствено деци.
Помоћ деци у фокусу
Идејни творац ове бајковите приче је Славко Радојчић, запослен у Рафинерији. Он је одавно преокупиран хуманошћу, али то га је у потпуности обузело када је пре три године у новинама прочитао мастан наслов „Тата, ја сам гладан”.
– Заправо, радило се о невољавама детета отпуштеног радника некадашњег гиганта „Гоше”. Погођен том несрећном судбином, на свом „Фејсбук” профилу написао сам неколико објава, више као одраз свог гнева и последице немоћи. Међутим, већ сутрадан, сасвим неочекивано, људи су кренули да се јављају и да нуде помоћ, па смо за неколико дана прикупили велику количину хране, гардеробе, а било је ту и новца, и све то смо однели малом Стефану. Понукан тиме, нешто касније позвао сам пријатеље да помогнемо и малој Ањи. Много њих се јавило, а неки су тражили и наменски број рачуна, који нисмо имали. Због тога смо се у јуну прошле године регистровали као удружење, чиме смо задовољили све законске форме и избегли евентуалне гласине. Језгро је чинило нас неколико, али је у почетку већина терета падала на моја плећа, па се догађало да од силних обавеза по неколико дана не долазим кући. Сада је то већ озбиљнија организација; има нас десетак, међу којима су и доктори, инжењери, предузетници, а помажу нам и фирме попут „Студија НН”, играонице „Нептун”, трговине „Сњежана”… Није изостала ни подршка моје компаније НИС, посредством које је основана синдикална секција „Огњиште”, за чије потребе се мојим колегама одбија 200 динара месечно. Морам да истакнем да о свему водимо стриктну евиденцију, па све уплате и друго што је битно објављујемо на „Фејсбук” групи – почиње причу Славко.
У међувремену, удружење је на себе преузело организацију све више акција и манифестација. Иако су им најпре у фокусу биле породице са социјалним потребама, у последње време „Огњиште” веома помаже и тешко оболелој деци, пре свега од спиналне мишићне атрофије.
– То је почело организацијом хуманитарне утакмице за лечење малог Уроша, нашег Панчевца, када смо скупили преко шестсто хиљада динара, а недуго затим смо и за малу Лану обезбедили преко милион и двеста хиљада. Приређујемо и разне друге активности и нисмо ограничени само на наше најближе окружење, већ смо ишли и у Јагодину, Ужице, Бечеј… За време короне смо социјално угроженим породицама делили пакете помоћи, који су подразумевали намирнице за петнаестак дана, као и већу количину гардеробе добијене од продавнице „C & A”. Све у свему, ниједну акцију не започињемо на своју руку и без консултација с породицом или установом. Тако смо помагали и Дневни боравак за децу ометену у развоју „Невен”, као и сличну установу у Сремчици, затим Сигурну кућу и Дечје одељење наше болнице, а учествовали смо и у емисији „Кућа од срца”. Поред тога, редовно дајемо крв преко Црвеног крста – наводи овај хуманиста.
Ходочашће до Нимника
Тренутно је у току акција за лечење мале Миње Матић из околине Крагујевца, која такође пати од спиналне атрофије, па је за потребе прикупљања прилога удружење „Огњиште” већ поставило десетак кутија по граду.
Ипак, најјаче је одјекнуло ходочашће, то јест једнодневно пешачење до манастира Нимник, у дужини од укупно 92 километра, што је требало да буде апел и другима да помогну у лечењу поменуте девојчице.
– Био сам чврсто решен да то урадим, макар и сам. Зато сам и позвао пријатеља Александра Прешерна, који се бави трчањем полумаратона, да ми да неке савете у вези с припремама за тако дуг и напоран пут. И када смо завршили разговор, он ме је само питао кад крећемо и више него пријатно изненадио. Дошли смо и на идеју да људи „купују” наше кораке, све с циљем да, понављам, привучемо пажњу људи добре воље како бисмо помогли у лечењу девојчице. Када смо то објавили, јавило нам се још четворо заинтересованих за пешачење, потом и више њих, али тада сам већ уговорио неке техничке детаље, па нисмо могли да их укључимо у акцију. Тако су, поред мене и Александра, на пут кренули и наши суграђани Ивана Јездимировић и Јован Црњин, затим Качаревац Станко Балабан и Александар Шекуларац из Београда – набраја овај племенити човек.
Хумана шесторка стартовала је у поноћ из Панчева, од Храма цара Константина и царице Јелене, који је у изградњи, а испратио их је, уз благослов, јереј Бранко Божић.
– Када смо пошли, било је веома влажно, а убрзо је киша почела да пада јаче. Због тога нам је било незгодно до Ковина, нарочито док није свануло, јер на том путу аутомобили и камиони баш шибају, па је ризично без обзира на то што смо уредно били обележени флуоресцентним прслуцима. Након тридесет два километра без икаквог заустављања направили смо паузу за доручак од свега петнаестак минута, како се не бисмо превише охладили. Иако је кишица константно сипила, ми смо се и даље мотивисано кретали ка циљу, а у Гају нас је сачекала једна жена, која је дала прилог и понудила нас окрепљењем. Потом су уследили Шумарак, Дубовац, Банатска Паланка, а у Старој Паланци смо сачекали скелу. Морали смо да стигнемо на време, јер је последња полазила у 16.30. Дошли смо знатно раније, па смо ту мало предахнули, уз ручак, и имали времена да променимо гардеробу, јер смо били покисли и знојави – каже Славко.
Више стање духа
Екипа ходочасника је скелом прешла Дунав и искрцала се код Рамске тврђаве, одакле је наставила кроз неколико насељених места.
– Након тога је било баш напорно, јер смо већим делом од тих седамнаест километара ходали кроз шуму и њиве. Није било ни сигнала за мобилни, што никако није било згодно у случају да се неком нешто догодило. Ипак, мислили смо на сваки детаљ, па смо имали логистику у случају да нам се нешто деси, јер су колима у манастир дошли наши чланови, а за сваки случај обавестили смо полицију и хитну помоћ и у Панчеву и у Београду. И тако, након 92 километра, у Нимник смо стигли видно уморни око 20.15. Али када смо зачули звона нама у част и када смо видели да нас чекају отац Јелисеј, наши ближњи и пријатељи, то је био невероватан осећај, једно више стање духа тешко описиво речима, које брише и умор и бол и глад. Друга димензија… – истиче Славко.
Још једном вреди напоменути да та њихова жртва треба да буде сигнал и другима да откључају своје срце.
Ј. Филиповић
АФ1
До циља упркос огромним жуљевима
Након што су превалили 92 километра и мало се окрепили и опоравили, ходочасници су похитали својим кућама.
– Морали смо да пожуримо у Панчево како бисмо се истуширали, јер је било најављено искључење воде од поноћи. Након свих тих узбуђења и усхићења, тек када сам стигао кући схватио сам колико сам био уморан. Притом сам на стопалима имао огромне жуљеве и ране. То не треба да чуди, будући да углавном не излазим из кола. Био сам тотално ван кондиције, не рачунајући то што сам неколико дана ходао од Котежа до Рафинерије. Све у свему, то је за мене и у физичком смислу велики успех, али кад нешто решим у глави, ништа не може да ме заустави – каже Славко Радојчић.
АФ2
И познати уз „Огњиште”
Акција под називом „Кораке купи, нису скупи” имала је велики одјек, па је за лечење мале Миње Матић већ скупљено близу 500.000 динара, али овим ходочашћем акција није завршена.
И „Огњиште” ће, као и увек, бити у првим редовима…
То чињење ове групе Панчеваца није промакло многим људима, па ни бројним познатим личностима, које помажу Удружењу добрих људи, попут музичара Биљане Крстић и Жике Јелића, спортиста Нађе Хигл и Дарка Миличића, глумице Јоване Јеловац Цавнић…